Одраз

Ту, у дну мојих светова стоји рупа.  Дубока. Нема.
И исто је као на почетку, када су ми одрастање развлачили упутством да  не смем проговарити, јер је непристојно износити своје мишљење aко то не умеш!

– А  не умем?-  јер не разумем….
– А не разумем?  – јер градим на кривим стубовима….
– А стубови су искривљени, јер…? –  то нису умели да ми објасне…..

Ваљда верују  да се на таквим стубовима једноставно рађаш –  кривим!
Иза капака се присећам енергије којом се трудим  да  их исправим, у дну собе, тајно и тихо, да нико не чује.
Дакле, крива сам?!

Говоре то  они у чијим очима се огледам цела. Они који су моји, и они које сам изабрала да буду моји. Они који су изабрали мене да буду моји. А можда оно у шта гледам,  на овом месту које се понавља, на сред асфалтираног пута, није нека случајно настала рупа?
Не.
Тек сада схватам да гледам свој одраз у огледалу.
Ја сам рупа! Велика, на сред ваших живота правилно пројектована, прецизно  урезана…
Рупа.

Бежи из мојих песамa

Затећићеш се
у неком од стихова,
гологлав!

Хладно је
међу зидовима мојих песама,
не тражи строфу
под коју ћеш се завући.

Касно једа се кријеш иза мојих
речи, тачки, запета…
да између тезе и арзе
убацујеш немуште гласове.

Не жваћи глаголе
и не цепај ми слогове –
у заграду сам те ставила,
да сачекаш да прође вечност!


Spelovanje-1

Десиће се

Не померам стене.

Не приносим жртве ветровима.

Нисам знала да ћу просити на тргу

на ком си прорекао нас.

Ископала сам под твојим стопалима

плочу са својим именом

и знала да ћу управо на том месту

сакрити репове напуклих истина.

*****************

А десиће се!

Десиће се да поново ожедним

и упијем у прсте  загрљај,

да ми се жеље остваре

и пре него што их замислим;

дан који ће се исписати сам

и затворити круг,

десиће се мириси,

ветар

и једно мало море.

Десиће се!

sea_sunset_long_exposure-t2

У име једног и јединог

Данас се заветујем на ћутање,

на немогућност изговарања,

на  замирање…

Нема сам од овог тренутка,

у име једног и јединог!images (2)

 

Оћутаћу велике говоре,

острашћене мисли,

увућићу језик одакле је никао.

Тихо,  уз кап бола.

Нема сам од овог тренутка,

у име једног и јединог!

 

Оглувећу речима,

откинућу их од корена

и згужване гурнути  у џеп капута.

А тај шав по ком незасита реченица пуца,

рибарским концем биће прошивен.

Нема сам!

У име једног!

У име јединог!

У име детета!

 

Захвалност ранама

Не живим без суза,

изневерила бих ране

које су због мене крвариле…

 

Не питај ме у шта су израсле,

њихов је избор

да крију наказност

коју су други испровоцирали.

 

Због њих се мењам,

дугујем захвалност за снагу,

иако су ме пекле…не замерам!

Tуђим су копљима пробадане.

 

Те исте ране су ме ватрено браниле.

Чиме другим

него сузама да их очистим,

док под истом кожом не зарастемо!

 

1718_Sara_Anna_270
фотографија: Lois Greenfield

 

 

Одлив великих и малих слова С…други део

Стоји тиха на прагу држећи те чврсто за руку. Не примећујеш то, али њеним очима теку кише. И даље је тиха, а ја по први пут не разазнајем боје које испира. Осећам дрхтај којим сече ваздух до мог погледа. Оно преиспитивање из ћошка спаковане собе испратило нас је до излаза. Први пут не бежи сама и та мисао јој урезује  бору. Continue reading “Одлив великих и малих слова С…други део”

Тиха мисао

Као када се међу прсте увуче со и пријатно зашкрипи…

Као када косу вежем ветром и отопим прву пахуљу на уснама…

Као када сунце изврне лице ноћи и видиш до белог хоризонта,  до мене…

Као када мирише тихо чекање…

Тако се међу кости сместила једна танка, неизрецива мисао.

book-and-pen