Цртице, линије, знакови…

Стиже ми глас, чујем га како се пробија даљинама кроз густе ћошкове шуме. Ветар разбија речи али ја их и даље јасно чујем. Знам тачно са којих ће листова лагано склизнути, па станем испод грана, подигнем главу,  раширим руке и пустим их да падају по мени. Волим  речи што су се шуњале густим крошњама и донеле глас. Мој глас. Глас мени.

А осећам у густим таласима што се увијају по фјордовима ћутање. Лежим на тихој стени и пуштам да ме прелију сви оћутани гласови. Ја их разумем. То су моја ћутања. Ћутања мени.

Све у овим непрекидним километрима одзвања оним што ми шумама и морем стигне, одзвања све у мени, око мене, под ногама. Подрхтавам у покушају да  вибрације задржим стопалима. Клизе лагано под прстима и нестају. Задржавам дах у узбуђењу. То су моје вибрације. Вибрације мени.

Када дође време да се опростимо чврсто ћу стајати на стени са које их преузимају токови ветра, када се као танки конци везаних балона извуку преко дланова да се ослободе…глас…ћутање… вибрације…

The_Northern_Lights_by_Spikylein

Фотографија преузета са интернета