Писмо са севера

 

–  пишем и свирам ћирилицом –

Статистика каже да ме дуго није било….

Од маја 2015. Али и пре тога кренула сам на једно дуго путовање, желела сам често да вам пишем, али исто толико често нисам имала времена да ослушнем своје сопствене мисли. А мислим на вас често и гласно….

Путовање на север је почело још од приче ”Одлив великих и малих слова С”,  тада сте били са мном у озбиљним припремама за један нови живот иако тога нисте били свесни. После ”Зидова” сам наставила путовање сама и тешко ми је да се сетим свих напора које сам прошла да бих са својом породицом дошла у нову земљу, међу нове људе. Све то време мало сам писала, а много свирала. Клавир је поново моја свакодневница. Дошло је време да дишем звуком, да се изражавам и преиспитујем своје светове музиком. Остављам вам овде оно мало записаних мисли у пролазу…

12/ЈУН/2015                                                                            

Црвени мак

У пољу – ти, један, црвеном обојен.

Семе развејано кроз прсте право у поље – мирише на Мај.

У црвени мрак скупљени, преспавали смо дан,

прескочили крхке латице и осванули

на различитим странама широког поља.

Да ли ће наше проналажење трајати колико и тај црвени мак.

9/ЈУЛ/2015

Круг

Тај круг о који се саплићеш, то је твој круг?

Када си почео да скупљаш те безвредне ситнице, иконе бесмисла.

Знаш ли да док седиш ту расту зидови замршених мисли.

Баналним играма ресетујеш истину,

а пред мојим ногама стојиш нем и ћелав!

Сваком мом покрету судиш намрштен.

Кроз моје тело провлачиш руке као од глине да су.

Дозиваш храпавим гласом сумње и бесниш јер ја у такав круг нећу!

Не свиђа ми се његова магла! Не вуци ме! Рекла сам – нећу!

Ти слободно седи ти у и чекај ако ће ти бити лакше.

Убацићу шарене конфете под то стаклено звоно, забави се.

Ионако је то само твој круг!

8/АВГУСТ/2015

Од данас морам ћутати. Изменио ме је дан када сам изашла из себе и почела да говорим. Сада ми изгледа лакше скривено ћутати бол. Мањи је терет тиха патња него овај неконтролисани бес. То је изрод неког недозрелог дана – тумор! Постала сам страх своје сенке, урлик који је поцепао утробу и сада је све само стид. Није требало овако. Оставите ме сада саму…

31/ОКТОБАР/2015

Крећем се….смер непознат…..

17/ФЕБРУАР/2016

(пред прву, краћу посету северној земљи)

Да ли баш све мора да опише свој круг? Или је то привид да наши животи значе више од ходати, јести, дисати…на шта смо сведени? На мало, једноставно или на напор да оставимо траг…? Ловим сан за који нисам сигурна да ми припада. Сан за који нисам сигурна да смем да сањам. Али хватам се за њега грчевито, има у њему нешто моје, део слагалице који сам изгубила. Дозива ме!

8/СЕПТЕМБАР/2016  

(у земљи на северу)

 Писмо пријатељу

Можеш ли да замислиш то место? Светло и ветровито. Место где настаје тишина. Где се све у тишини додирује, тихо препознаје. Тамо где је тихо плакање, таласи и буре… То место је толико мирно да је могуће чути скривене људске светове… Зато ме немој ништа питати, више се плашим да одговирим него да на том месту оћутим све своје жеље… а ти дођи….и слушај….

7/НОВЕМБАР/2016

Многа сећања нестају…заборављам често, заборављам пуно. Осврћем се стално, али ништа не видим на путевима које сам прошла. Осећам се голо, напуштено. Тамо где спустим мисао израсте страх, тамо где осетим роди се празнина. Једино што још помало памтим је жеља, брзо се угаси…ја је угасим…из страха. Расули би се они шарени стаклићи калеидоскопа ако би нека од жеља оживела а онда још једном остала неостварена….

Тамо живи усамљено оно што дише срећом, ту се у тој тачки осаме срећу љубав, радост, жеља и снага, али не препознају се. Тачке спајања се увек за мало мимоиђу… све је нестало. Устоличио се страх и пепео у очима. Лутам…предуго…

3/ДЕЦЕМБАР/2016

А да напуним ову чашу поново? Вером у њу, љубављу? Волим је, а учили су ме да је се плашим, да се плашим саме себе, онога што могу да постанем. Овде ћу да се отргнем том бесмисленом страху  и да је загрлим пуним срцем први пут од када се познајемо. Пуних 26 година. Исцедила сам је из вена до последње капи, а она се враћа кроз врата иза којих стоји један заборављен живот, заборављене могућности… изашле су из фиока од пепела и постројиле се исред мог носа поносно и тврдоглаво. Дају ми прилику да постанем своја, да постанем њена, да се после упорног гледања у очи коначно и додирнемо. Музика и ја.

4/ДЕЦЕМБАР/2016

Зид дисонантних боја

Једном Зиду су одавно досадиле хармоничне боје које је носио. Дуго је размишљао како да их се ослободи и покаже да се испод тапета цветног дезена крије један занимљив и енергичан Зид. Звучници у соби су свакодневно емитовали необичну композиције која му се веома допала. Дошао је на  изузетну замисао.

Сваки пут када би власник куће пустио ову композицију Зид га је упорно и дуго гледао својим раскошним цветовима све док једне вечери није успео да га испровоцира. Видно изнервиран власник куће је излетео из собе и након пар минута вратио се са четком и кантицом боје у рукама. Уз звукове Рутеровог Реквијема узбуђено је почео је да кречи Зид. Негде иза поноћи обојица су заспала…натопљени тешким,  дисонантним бојама…

                                                                            

 

 

 

 

 

                                                                          

 

 

 

 

 

 

.

Advertisements

12 thoughts on “Писмо са севера

  1. Аааахххх, како си ме обрадовала, Пеееешчанаааа! 🙂
    Музика и ти! Црвена боја! Звуци или тишина међу нотама…
    Звонко је, живо до бола ово што пишеш! 🙂
    Вееелики поздрав!

    Like

    1. Хвалаааа, Огњенааааа! 🙂 И мене радује повратак на ове странице. Недостајао ми је овај свет. Надам се да ћу свраћати онолико често колико то желим 🙂

      Liked by 1 person

  2. Судећи по уредно датираним текстовима, биће да ти одавде ниси никада ни одлазила… 🙂 И нека ниси.

    Like

  3. Videh tekstove još juče i bilo je neophodno iščitavanje istih još par puta. Jako mi je drago što po svemu sudeći živiš svoj san. Možda to i nije onaj klasični (kliše) san ali ako je za utehu jedna književnica je rekla opštu istinu da nama ljudima san nije dovoljan sve u strahu da nam nešto ipak promiče. To je prirodno. Iako pismo nije bilo upućeno meni mogao sam da zamislim to mesto, siguran sam da je predivno i harmonično, beskrajno plavo ili sivo – sve one boje koje ljudsko oko ne može dostojno ni opisati ali može osetiti. Takođe, moraju tu biti negde talasi koji se mudro šunjaju i svojim zvukom prepliću s vetrom što omogućuje uhu da odslušne muziku same prirode…. Lepo te je videti ovde. Često sam se pitao zbog čega te nije bilo a razne ideje koje su padale na um, iako je u svakoj bilo klavira, bolje da ne znaš. 🙂 Lep pozdrav.

    Liked by 1 person

    1. Драги Т, све си савршено прочитао… и боје и ветрове и таласе…
      А иако је писмо упућено пријатељу са којим је лако ћутати, њиме су овај свет позвани сви којима је блиска тишина ветрова.
      Лепо је бити међу пријатељима поново, хвала на чекању и стрпљењу! 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s