Гумена прича

Трећи дан за редом тихо је падао снег. Мила је волела снег. Јуче су јој рекли да позориште мора да направи резове и да они више неће моћи да је плаћају. Директор ју је тешио да није једина балерина која мора да их напусти, правдао се лошим стањем у култури, да су они задовољни њеним радом, али да је ситуација…трнд, трнд, трнд… његов глас је попримио боју старог навоја који је тандркао сваки пут када су преко сцене вукли кулисе за представу у којој је плесала.

Размишљала је како ће данас упослити своје тело. Обукла је јакну, ставила дугачки вунени шал око врата и изашла напоље. Није знала где би ишла, па је почела да прати трагове у снегу. Водили су је ка разним одредиштима. Видела је бисте које да тада није примећивала, посетила је један музеј, одлутала до гробља где се неко време задржала, да би касно поподне прошла и поред зграде у којој је као студент становала. Када је сунце било на заласку стајала је испред раскошне архитектуре позоришта у ком је до јуче радила. Тада је кренула кући.

Уморна од дуге шетње брзо је заспала. Сањала је искривљене куће чији су се зидови скоро додиривали, а прозори били толико ниски да је из једне у другу могла да пређе у једном кораку. Била је ноћ. Oрјентисала се по месечевој светлости, а док је излазила из последње куће зачула је женски глас иза себе:

– Коначно си стигла. Пођи за мном. – рекла је старица благим гласом.

Мила је неповрљиво направила корак назад, али она јој је ухватила руку и повукла је за собом. Говорила је о тајнама, заробљеним животима испод врелих таласа. Звучала је узбуђено и корачала хитро ситним корацима. Открила јој је да само у првој недељи децембра река постаје толико густа да се може држати  у рукама. Тада она на обалу доводи шетаче. Једом од њих дато је да реши тајну и учини да куће понову буду целе.

Када су пришли обали, Милин поглед су заробили таласи модро плаве боје. Густи као лава величанствено су светлуцали на месечини. Старица је клекнула поред воде, ухватила један талас и почела вешто да га намотава око својих руку.

– Колико пута сте присуствовали овоме? – питала је Мила

– Прошло је 15985 корака од како сам ја преузела бригу о шетачима, твоји су 16010-ти. Можда ћеш баш ти да затвориш круг.  – рекла је држећи на длановима намотане таласе.

Мила је одушевљено гледала ову необичну маску у коју је била уплетена месечева прашина.

– Ако ти по лицу остану сребрни трагови, значи да си један од потомака. Приђи. – изговорила је ритуално приносећи маску Милином лицу.

Она се сагла, као да се клања након балетске представе, и пришла згужваном таласу. По челу и образима, а преко уста и носа намештала се водена маса и лагано обликовала по обрисима њеног лица. Никада ништа пријатније није осетила. Када се маска до краја и потпуно формирала, неочекивано се распукла у милион блиставих капљица.

У том тренутку су изнад врата њене собе зазвецкале металне цевчице хватача ветра које су је пробудиле. На вратима је стајао Младен.

– Мила, имаш позив. Хоћеш ли да се јавиш?

– Да, да – одговорила је прелазећи длановима преко лица. Затим је узела телефон из Младенове руке.

– Хало.

– Добар дан, Мила. Овде Ивана из балетске трупе Шетачи. Надам се да не зовем у незгодно време? – зачула је пријатан женски глас. Није јој био познат.

– Не, у реду је.

– Имамо понуду за вас, ако сте заинтересовани да дођете у наше просторије да Вам објасним о чему се ради.

Мила није била сигурна да ли се сан наставља. Било јој је потпуно невероватно да разговара са Шетачима.

– Наравно, врло радо! Када да дођем до вас?

– Да ли Вам одговара сутра у 14 часова? Претпоставаљам да у то време немате обавезе у позоришту.

– Не – рекла је сетивши се да су је отпустили – немам никакве обавезе. Доћићу  у два.

– Одлично, видимо се сутра. Довиђења.

– Довиђења.

Спустила је телефонску слушалицу на сто. Осећала је као да лебди између овог разговора и сна кога више није могла да се сети. Волела је своје снове. Да их је могуће сакупљати била би озбиљан колекционар, зато је помало рзочарало што јој је овај тако брзо исклузнуо из сећања. Још једном је прешла рукама преко лица да се додатно разбуди и изашла из собе.

Кроз прозор је до стола допирала сунчева светлост обасјавајући телефонску слушалицу, преко које се пресијавао једва видљиви, сребрни траг њеног длана.