Гавран

Седи ми у крилу Поов гавран.

Ћути.

Мирним погледом зрелих зеница

пробија кожу, дубоко, до потиљка.

Шири крила високо до мојих груди,

извијеним телом показује моћ.

Леђима прислоњена уз зид не осећам страх,

само тихо спајање са црном птицом.

Знам да ћу прстима, на крају овог сна,

извајати његово тело у сребрној боји.

Примићу  у своје дланове сјајни кљун

и упити оснажени дах.

Изнад наших глава

стоји пурпурни месец,

слива се низ тамно небо у чисту жељу.

Грлим је и настављам да сањам

исијавање тамних зеница.

Просјак

Терате ме да просим…

окачим тежак смотуљак о раме,

и закуцам три пута…побожно…

У нади, скоро молитви,

да ме онај ко отвори не погледа тупо…

у мени је човек…дише…корача…!

Са многих су ме прагова отерали,

уделивши ситно, пар кованица…

залупили вратима, да забораве да постојим…

У којој кући да испросим припадност,

а да ме не понизе што сам се сагла да пољубим праг?

Тражим време које су ми крали…

Лоповлуком се не бавим…зато просим!