Округла недођија

Ако рукама зароним дубоко у себе,
да ли ћу те слепог напипати?
Можеш ли из моје таме обухватити ћошкасту душу?
У борби за многодушност,
за трагове сталног настајања,
нисам разумела да треба да се самоогласим.
Осмех – да ли је једина одредница трајања?
Ако га носиш – постојиш…
Ако га кријеш – не припадаш…
нигдина по заслузи!

Лепо је то што је неко одлучио
да ми зеницу жигоше ожиљком,
по ком ћу тражити сопствену рану.
Лепо је то што је неко уместо мене решио
да стрпљењем оперем образ.
Док чекам скакућем у месту…
чујем oдјек o туђи оклоп
са друге стране округле недођије.
Довикујем да ухвати жеље
које упадају у пукотину
док трескам патикама
по Земљиној кори.

Испод ког ока да погледам небо
док немарно расипа звезде?
Хоћеш ли озбиљно схватити ово писмо
ако га напишем левом руком,
окренем главу на другу страну света?
Није истина да ћу издати
ако се одрекнем себе…ја немам себе…
то је бар чврсто постављена карика,
док ја и данас звецкам ланцима
по зидовима лимене куће
као дух туђег заборава.