Просиоц

 

Просиоц мог ока

нема мутних трагова,

нуди да прстима ухвати сузу за врат,

спретно отера страхове.

Не пристајем на кишу!

 

Могу се са срећом носити

све док испод мог длана

кријумчариш радост,

додиром прижељкујеш

да на окошталим раменима

израсту крила.

 

Ко би други

из ове ватре кестење вадио,

ако не ветар твојих прстију?

 

 

У вези са реком

 

Река савија таласе на пола…

па на четвртину…

згужвали су јој се крајеви,

а ја још увек нисам научила по води да ходам.

Умем  да пребацим ветар на другу обалу,

а да не разбијем светла старих лампи…

одбијају да зароне.

 

Заједно, река и ја,

шумимо шкољкама на уво

тајне натопљеног дна…

Не дамо се збунити причама да се не познајемо…

предуго већ једна другој по дубинама једримо.

 

Веза је наша нераскидиво интимна!

 

 

Мој град

 

У доласку:

Мирис радости,
ишчекивање сусрета
са никада старим успоменама.
Учтиво ме поздрављају,
поређани у нему колону.
Увек жеља да их загрлим!

У одласку:

Кроз шпалир
напуклих истина,
тражим начин да што пре одем.
Само се мој град из детињства и ја
у чврстом загрљају поздрављамо!

Несташна киша

Нећу данас да водим кишу у шетњу.
Истргне ми се из руке,
испрска пролазнике,
па им на крају данa ја будем крива!

Играћемо се у стану
док не прође облак за којим јури,
па ћемо на миру да шетамо:
ја и киша у мени!

А ветар?!

Ветар је још тежи за шетњу.
Уствари ја још не знам шта он тачно ради:
шета, скаче, лети,
звижди, завија, савија, пева?!
А ако је стварно расположен,
отме ми кишу из руку,
па хоће да je љуби,
да заједно са њом плеше…

Никога данас нећу да водим у шетњу…
видећемо се увече,
када дођу да преспавају у мени.

Маскарaда

Маске су пале!
Туп ударац о под,
тера ме да затворим очи,
на кратко… Сви су провидни,
Покушавам да ухватим
обрисе тела,
узалуд…

Видим само
широки простор округле дворане
и маске на паркету!