Дух (последње писмо)

Стално долазиш и одлазиш –
тражиш од мене сећање.
Не знам ти глас ни покрет,
облик памтим по фотографијама.
Упила сам траг твоје тешке руке,
својим челом,
као знак да од тебе потичем,
а често заборавим…
Посети ме чешће!
Имам да ти поверим
огледало искривљених одраза,
жељу коју нисам прерасла,
неспретно одигране улоге,
замршене неспоразуме.
Ште ћеш са њима?
Има ли у том другом свету мера,
којом ћеш им одредити трајање?
Чудно си се под ову кожу сместио,
али ја не умем да будем чувар твог легата,
само сам неспретни наследник твојих трагова.
Одрасла сам у превртању пустиње,
тражећи темељ твоје куће…а тамо осама –
тиха, ненаметљива у свом трајању.
Тако ми и у дан тихо унесеш сунце,
гурнеш кроз прозор таштину
и оставиш ме саму у савест загледану.
Не варај се, чујем ти кораке,
ја и желим да си ту
у својој црној мантији
нескривено жив у сећању.

Advertisements

4 thoughts on “Дух (последње писмо)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s