Измаштани пријатељу знам да постојиш 

Звезде су другачије распоређене него што памтим. Једна се клати на тамном платну и прети оштрим краком разбијање илузија. 

Док се у том паду златасто расипа схватам колико ми требаш. Изван границе маште. 

Недостајеш! А знам да не могу да тражим да одеш корак уназад иза оног грубог одласка без освртања. Нејављања! Тишине! 

Признајем, одрастала сам!

Како те сада позвати, како ти сада писати? Како те загрлити?

Гомилају се под кожом и нарастају сва твоја дозивања. Причаш ми често, некада ћутиш, скупљаш сузе у углу капака, па их горко прогуташ. Припремаш ми доручак, црну кафу…себи чај. Док гледамо филмове ти дланом гужваш један топли ослонац на мом потиљку. 

Сваки наш тренутак знам! Ми и сада причамо. У зеницама играју одрази и видим како гуташ кнедлу, одлазиш и недостајеш. 

Пријатељу, прерасла сам бајке. Знам да постојиш.  Није ли време да се заиста сретнемо? Није ли сада време за базусловно сапутнишво?

Advertisements

Црвена жеља

Путовала је преко планина, испод земље, цепала је атоме, мрвила свест. 

Испратила сам је кроз страхове које је једним потезом гурала у ћошкове савести. 

Једна суза клизи до ивице кревета, а ми се само правимо да се улила у сан. Да никада није постојала.  

Покривам је хладним дланом, а она ломи границе логике и тихо гори кроз црвени мрак. 

Све је црвено! 

Црвене су усне, шал око мог врата, црвено је небо када се дан скраћује, црвено је срце, црвен је танго. 

Правим се да је најгоре прошло.  Клизим у још један дан, чврсто стежем руку ветровима и гурам овај облак даље.

Градила бих заувек. 

Фотографија преузета са сајта 

littlemewhatever.deviantart. com 

Изненађење

Good Dream Bad Dream

Снови су луксуз! Призивам их да ме посете и обрну круг око срећне звезде. Да се онако успут очешу о месец и поспу мало сребрне прашине по образу. Призивам, молим, готово просим… И измолим тако један сан, сав сив, крезав, унео ми се у лице у кошмарном вртлогу. Стегао ме…  не пушта. И очи су ми већ будне, а он не одлази. Још више се увлачи иза завеса свести и смеје ми се. Гласно! Решен је да цео дан над мојом главом бди и прогања до страха од ког не смем поново уснити. 

Цртице, линије, знакови…

Стиже ми глас, чујем га како се пробија даљинама кроз густе ћошкове шуме. Ветар разбија речи али ја их и даље јасно чујем. Знам тачно са којих ће листова лагано склизнути, па станем испод грана, подигнем главу,  раширим руке и пустим их да падају по мени. Волим  речи што су се шуњале густим крошњама и донеле глас. Мој глас. Глас мени.

А осећам у густим таласима што се увијају по фјордовима ћутање. Лежим на тихој стени и пуштам да ме прелију сви оћутани гласови. Ја их разумем. То су моја ћутања. Ћутања мени.

Све у овим непрекидним километрима одзвања оним што ми шумама и морем стигне, одзвања све у мени, око мене, под ногама. Подрхтавам у покушају да  вибрације задржим стопалима. Клизе лагано под прстима и нестају. Задржавам дах у узбуђењу. То су моје вибрације. Вибрације мени.

Када дође време да се опростимо чврсто ћу стајати на стени са које их преузимају токови ветра, када се као танки конци везаних балона извуку преко дланова да се ослободе…глас…ћутање… вибрације…

The_Northern_Lights_by_Spikylein

Фотографија преузета са интернета

The versatile blogger award

award

Хвала Miličici на номинацији! Признајем да нисам вешта у овим играма, али Миличицу заиста не могу да одбијем.

Ево и неколико чињеница о мени:

  • Волим велике промене…циклус који се некако сам наметнуо је отприлике 5 година….интересантно је и узбудљиво почети из почетка.
  • Уживам у ветру, посебно ако дође у пакету са водом…река, море, језеро, поток…
  • Плесање и свирање џеза су остале неостварене жеље… можда у неком од следећих циклуса.
  • Путовања ме хране.
  • Дубока и искрена пријатељства одржавају смисао.
  • Писањем говорим о себи и ономе што наглас не бих хтела/смела.
  • Верујем!

Многи блогери које пратим и у чијим страницама уживам су већ номиновани, па да се не понављамо…а када се већ мора онда ево предлога.

Temperstardes

Berislav Blagojević

Mandrak

Bornaija

Srebrnasto paperje

Horheakimov

Šunjalica

 

Правила: захвали се на номинацији, напиши 7 чињеница о себи, номинуј друге блогере (не више од 15), постави слику The versatile blogger award.

Бродарење

Причај ми, причај како смо заувек стајали на обали, како смо заувек чекали да прођу трговачки бродови, да нас препродају неколико пута, да се изгубимо, растанемо, поново нађемо и немо пребројимо рупе у времену.  Причај ми како још увек, заувек чекамо талас којим ћемо да бродимо. Причај ми да ли се време  увијало око твојих ребара док си стајао и боса стопала укопавао у песак…. Ја сам на том месту изградила замак пуштајући косу да расте у испаравање сланих капљица. Гледала сам како се репови ветрова клањају пучини и мере даљину звиждуком. Није стигао талас тог звука до стене изнад обале, није одјекнуо, само се завукао у крошњу усамљеног дрвета и наставио да шушти…до ишчезавања. чујеш ли…причај ми …

Куће на обали прилазе ми у сликама, праве илузију покрета, и осећај да седим на таласу гледајући их. Вртоглаво описујем дурбином поглед по прозорима и балконима,  степеницама од којих су направљене стазе и тајни пролази по граду. Сећам се када си ме оставио у једном од пролаза испод старе куле, саму, верујући да ћу бити  сигурна и задовољна.

Ако будеш присутан када будем одавде одлазила, учини да нестанем у сликама, ситним обојеним траговима…да се некоме и ја учиним на ивици погледа. Ма шта мислиш да си о мени научио пусти ме да се распаднем у мозаик право пред твоја боса стопала. И немој гледати немоћно у ситнину мојих остатака, немој је анализирати, да је могло ухватио би моју бит још док сам ти у длановима седела.  чујеш ли…причам ти….причам ти заувек.

937f20af2635839370fe888d66941fdc

 

Танго

Хтела бих један гласан дан,

да свом силином разбије одјек од стену…

да путује вибрацијама звука у подсвест детета.

Да будан измери растојање између плача и смеха

и заустави се у оној тачки где се излази из себе.

Ту стоји огледало пређених путева,

стаза које си заобишао или које си тражио

а никада ниси пронашао,

зидова који су расли и оних који су рушени,

река које су тихо отпловиле

и једна права линија која излази из ока

и пружа се у димензију истинитог.

Ти знаш шта шапућем

док кружим око сенке овог сна.

Знаш шта тражим

међу излизаним текстовима.

Знаш!

Довољно је да пружиш руку

и научиш ме да плешем танго!

14280962814_981478b474_z