ЗИДОВИ

Поред прозора који гледа на источно крило замка стоји биста њеног покојног стрица Смеуна. Био је то строг човек, али пун љубави. Недостајао јој је његов оштар поглед и разговори из којих је сазнавала о свету изван себе и учила да постане. Испоштовала је стричеву жељу да бисту, после његове смрти, постави на место одакле се набоље види раскошни врт али и источни зид замка од ког већ дуго страхује. Кроз тај врт она годинама није прошла, а док је посматрала зид обузимала ју је лака грозница. Да би се додатно заштитила наредила је да закључају и врата ходника који повезује та два дела замка.

                                                     ***************

Од пре неколико месеци сва њена чула су у покрету када пролази поред овог прозора . Од пета преко листова куцају два једнака дамара, пењу се до утробе и ту у њеним дубинама тутњајући буде ритмове. Под танком кожом разлива се језа од које се тихо страхује. Она отвара прозорска окна  и ветром везује косу, док се упорним погледом утапа у камен преко пута и жели, силно жели да је тамо. Није ни осетила када су јој се капци склопили и скоро да је прелетела на другу страну. У дну ходника чула је кораке, тргла се, затворила прозор и чврсто стегла руку стричеве бисте. Искористила је пар тренутака да купи прибраност, подигла крајеве тешке хаљине и журно клизнула низ ходник.

– Стража!,c2b743bec6c749d824ff008333708673
викнула је снажно
и наредила да зазидају
врата са јужне стране
замка.

Васкрсење

Од смрти јаче,
гласније живи- васкрење!

Не може га разапети завист,
заковати мржња.
Неће му под нос принети претњу непостојање!

На вратима отвореног гроба,
преживели живот…
Од мртве смрти нема страха!

Чудо је уопште стајати овде
у освећеном дану са трагом трновитог венца.

Под руком избораних дана…
јаче сија,
гласније стоји- васкрсење!

flower-thorns-13010522

Одраз

Ту, у дну мојих светова стоји рупа.  Дубока. Нема.
И исто је као на почетку, када су ми одрастање развлачили упутством да  не смем проговарити, јер је непристојно износити своје мишљење aко то не умеш!

– А  не умем?-  јер не разумем….
– А не разумем?  – јер градим на кривим стубовима….
– А стубови су искривљени, јер…? –  то нису умели да ми објасне…..

Ваљда верују  да се на таквим стубовима једноставно рађаш –  кривим!
Иза капака се присећам енергије којом се трудим  да  их исправим, у дну собе, тајно и тихо, да нико не чује.
Дакле, крива сам?!

Говоре то  они у чијим очима се огледам цела. Они који су моји, и они које сам изабрала да буду моји. Они који су изабрали мене да буду моји. А можда оно у шта гледам,  на овом месту које се понавља, на сред асфалтираног пута, није нека случајно настала рупа?
Не.
Тек сада схватам да гледам свој одраз у огледалу.
Ја сам рупа! Велика, на сред ваших живота правилно пројектована, прецизно  урезана…
Рупа.

Бежи из мојих песамa

Затећићеш се
у неком од стихова,
гологлав!

Хладно је
међу зидовима мојих песама,
не тражи строфу
под коју ћеш се завући.

Касно једа се кријеш иза мојих
речи, тачки, запета…
да између тезе и арзе
убацујеш немуште гласове.

Не жваћи глаголе
и не цепај ми слогове –
у заграду сам те ставила,
да сачекаш да прође вечност!


Spelovanje-1

Десиће се

Не померам стене.

Не приносим жртве ветровима.

Нисам знала да ћу просити на тргу

на ком си прорекао нас.

Ископала сам под твојим стопалима

плочу са својим именом

и знала да ћу управо на том месту

сакрити репове напуклих истина.

*****************

А десиће се!

Десиће се да поново ожедним

и упијем у прсте  загрљај,

да ми се жеље остваре

и пре него што их замислим;

дан који ће се исписати сам

и затворити круг,

десиће се мириси,

ветар

и једно мало море.

Десиће се!

sea_sunset_long_exposure-t2