Цртице, линије, знакови…

Стиже ми глас, чујем га како се пробија даљинама кроз густе ћошкове шуме. Ветар разбија речи али ја их и даље јасно чујем. Знам тачно са којих ће листова лагано склизнути, па станем испод грана, подигнем главу,  раширим руке и пустим их да падају по мени. Волим  речи што су се шуњале густим крошњама и донеле глас. Мој глас. Глас мени.

А осећам у густим таласима што се увијају по фјордовима ћутање. Лежим на тихој стени и пуштам да ме прелију сви оћутани гласови. Ја их разумем. То су моја ћутања. Ћутања мени.

Све у овим непрекидним километрима одзвања оним што ми шумама и морем стигне, одзвања све у мени, око мене, под ногама. Подрхтавам у покушају да  вибрације задржим стопалима. Клизе лагано под прстима и нестају. Задржавам дах у узбуђењу. То су моје вибрације. Вибрације мени.

Када дође време да се опростимо чврсто ћу стајати на стени са које их преузимају токови ветра, када се као танки конци везаних балона извуку преко дланова да се ослободе…глас…ћутање… вибрације…

The_Northern_Lights_by_Spikylein

Фотографија преузета са интернета

The versatile blogger award

award

Хвала Miličici на номинацији! Признајем да нисам вешта у овим играма, али Миличицу заиста не могу да одбијем.

Ево и неколико чињеница о мени:

  • Волим велике промене…циклус који се некако сам наметнуо је отприлике 5 година….интересантно је и узбудљиво почети из почетка.
  • Уживам у ветру, посебно ако дође у пакету са водом…река, море, језеро, поток…
  • Плесање и свирање џеза су остале неостварене жеље… можда у неком од следећих циклуса.
  • Путовања ме хране.
  • Дубока и искрена пријатељства одржавају смисао.
  • Писањем говорим о себи и ономе што наглас не бих хтела/смела.
  • Верујем!

Многи блогери које пратим и у чијим страницама уживам су већ номиновани, па да се не понављамо…а када се већ мора онда ево предлога.

Temperstardes

Berislav Blagojević

Mandrak

Bornaija

Srebrnasto paperje

Horheakimov

Šunjalica

 

Правила: захвали се на номинацији, напиши 7 чињеница о себи, номинуј друге блогере (не више од 15), постави слику The versatile blogger award.

Бродарење

Причај ми, причај како смо заувек стајали на обали, како смо заувек чекали да прођу трговачки бродови, да нас препродају неколико пута, да се изгубимо, растанемо, поново нађемо и немо пребројимо рупе у времену.  Причај ми како још увек, заувек чекамо талас којим ћемо да бродимо. Причај ми да ли се време  увијало око твојих ребара док си стајао и боса стопала укопавао у песак…. Ја сам на том месту изградила замак пуштајући косу да расте у испаравање сланих капљица. Гледала сам како се репови ветрова клањају пучини и мере даљину звиждуком. Није стигао талас тог звука до стене изнад обале, није одјекнуо, само се завукао у крошњу усамљеног дрвета и наставио да шушти…до ишчезавања. чујеш ли…причај ми …

Куће на обали прилазе ми у сликама, праве илузију покрета, и осећај да седим на таласу гледајући их. Вртоглаво описујем дурбином поглед по прозорима и балконима,  степеницама од којих су направљене стазе и тајни пролази по граду. Сећам се када си ме оставио у једном од пролаза испод старе куле, саму, верујући да ћу бити  сигурна и задовољна.

Ако будеш присутан када будем одавде одлазила, учини да нестанем у сликама, ситним обојеним траговима…да се некоме и ја учиним на ивици погледа. Ма шта мислиш да си о мени научио пусти ме да се распаднем у мозаик право пред твоја боса стопала. И немој гледати немоћно у ситнину мојих остатака, немој је анализирати, да је могло ухватио би моју бит још док сам ти у длановима седела.  чујеш ли…причам ти….причам ти заувек.

937f20af2635839370fe888d66941fdc

 

Танго

Хтела бих један гласан дан,

да свом силином разбије одјек од стену…

да путује вибрацијама звука у подсвест детета.

Да будан измери растојање између плача и смеха

и заустави се у оној тачки где се излази из себе.

Ту стоји огледало пређених путева,

стаза које си заобишао или које си тражио

а никада ниси пронашао,

зидова који су расли и оних који су рушени,

река које су тихо отпловиле

и једна права линија која излази из ока

и пружа се у димензију истинитог.

Ти знаш шта шапућем

док кружим око сенке овог сна.

Знаш шта тражим

међу излизаним текстовима.

Знаш!

Довољно је да пружиш руку

и научиш ме да плешем танго!

14280962814_981478b474_z

Писмо са севера

 

–  пишем и свирам ћирилицом –

Статистика каже да ме дуго није било….

Од маја 2015. Али и пре тога кренула сам на једно дуго путовање, желела сам често да вам пишем, али исто толико често нисам имала времена да ослушнем своје сопствене мисли. А мислим на вас често и гласно….

Путовање на север је почело још од приче ”Одлив великих и малих слова С”,  тада сте били са мном у озбиљним припремама за један нови живот иако тога нисте били свесни. После ”Зидова” сам наставила путовање сама и тешко ми је да се сетим свих напора које сам прошла да бих са својом породицом дошла у нову земљу, међу нове људе. Све то време мало сам писала, а много свирала. Клавир је поново моја свакодневница. Дошло је време да дишем звуком, да се изражавам и преиспитујем своје светове музиком. Остављам вам овде оно мало записаних мисли у пролазу…

12/ЈУН/2015                                                                            

Црвени мак

У пољу – ти, један, црвеном обојен.

Семе развејано кроз прсте право у поље – мирише на Мај.

У црвени мрак скупљени, преспавали смо дан,

прескочили крхке латице и осванули

на различитим странама широког поља.

Да ли ће наше проналажење трајати колико и тај црвени мак.

9/ЈУЛ/2015

Круг

Тај круг о који се саплићеш, то је твој круг?

Када си почео да скупљаш те безвредне ситнице, иконе бесмисла.

Знаш ли да док седиш ту расту зидови замршених мисли.

Баналним играма ресетујеш истину,

а пред мојим ногама стојиш нем и ћелав!

Сваком мом покрету судиш намрштен.

Кроз моје тело провлачиш руке као од глине да су.

Дозиваш храпавим гласом сумње и бесниш јер ја у такав круг нећу!

Не свиђа ми се његова магла! Не вуци ме! Рекла сам – нећу!

Ти слободно седи ти у и чекај ако ће ти бити лакше.

Убацићу шарене конфете под то стаклено звоно, забави се.

Ионако је то само твој круг!

8/АВГУСТ/2015

Од данас морам ћутати. Изменио ме је дан када сам изашла из себе и почела да говорим. Сада ми изгледа лакше скривено ћутати бол. Мањи је терет тиха патња него овај неконтролисани бес. То је изрод неког недозрелог дана – тумор! Постала сам страх своје сенке, урлик који је поцепао утробу и сада је све само стид. Није требало овако. Оставите ме сада саму…

31/ОКТОБАР/2015

Крећем се….смер непознат…..

17/ФЕБРУАР/2016

(пред прву, краћу посету северној земљи)

Да ли баш све мора да опише свој круг? Или је то привид да наши животи значе више од ходати, јести, дисати…на шта смо сведени? На мало, једноставно или на напор да оставимо траг…? Ловим сан за који нисам сигурна да ми припада. Сан за који нисам сигурна да смем да сањам. Али хватам се за њега грчевито, има у њему нешто моје, део слагалице који сам изгубила. Дозива ме!

8/СЕПТЕМБАР/2016  

(у земљи на северу)

 Писмо пријатељу

Можеш ли да замислиш то место? Светло и ветровито. Место где настаје тишина. Где се све у тишини додирује, тихо препознаје. Тамо где је тихо плакање, таласи и буре… То место је толико мирно да је могуће чути скривене људске светове… Зато ме немој ништа питати, више се плашим да одговирим него да на том месту оћутим све своје жеље… а ти дођи….и слушај….

7/НОВЕМБАР/2016

Многа сећања нестају…заборављам често, заборављам пуно. Осврћем се стално, али ништа не видим на путевима које сам прошла. Осећам се голо, напуштено. Тамо где спустим мисао израсте страх, тамо где осетим роди се празнина. Једино што још помало памтим је жеља, брзо се угаси…ја је угасим…из страха. Расули би се они шарени стаклићи калеидоскопа ако би нека од жеља оживела а онда још једном остала неостварена….

Тамо живи усамљено оно што дише срећом, ту се у тој тачки осаме срећу љубав, радост, жеља и снага, али не препознају се. Тачке спајања се увек за мало мимоиђу… све је нестало. Устоличио се страх и пепео у очима. Лутам…предуго…

3/ДЕЦЕМБАР/2016

А да напуним ову чашу поново? Вером у њу, љубављу? Волим је, а учили су ме да је се плашим, да се плашим саме себе, онога што могу да постанем. Овде ћу да се отргнем том бесмисленом страху  и да је загрлим пуним срцем први пут од када се познајемо. Пуних 26 година. Исцедила сам је из вена до последње капи, а она се враћа кроз врата иза којих стоји један заборављен живот, заборављене могућности… изашле су из фиока од пепела и постројиле се исред мог носа поносно и тврдоглаво. Дају ми прилику да постанем своја, да постанем њена, да се после упорног гледања у очи коначно и додирнемо. Музика и ја.

4/ДЕЦЕМБАР/2016

Зид дисонантних боја

Једном Зиду су одавно досадиле хармоничне боје које је носио. Дуго је размишљао како да их се ослободи и покаже да се испод тапета цветног дезена крије један занимљив и енергичан Зид. Звучници у соби су свакодневно емитовали необичну композиције која му се веома допала. Дошао је на  изузетну замисао.

Сваки пут када би власник куће пустио ову композицију Зид га је упорно и дуго гледао својим раскошним цветовима све док једне вечери није успео да га испровоцира. Видно изнервиран власник куће је излетео из собе и након пар минута вратио се са четком и кантицом боје у рукама. Уз звукове Рутеровог Реквијема узбуђено је почео је да кречи Зид. Негде иза поноћи обојица су заспала…натопљени тешким,  дисонантним бојама…

                                                                            

 

 

 

 

 

                                                                          

 

 

 

 

 

 

.

ЗИДОВИ

Поред прозора који гледа на источно крило замка стоји биста њеног покојног стрица Смеуна. Био је то строг човек, али пун љубави. Недостајао јој је његов оштар поглед и разговори из којих је сазнавала о свету изван себе и учила да постане. Испоштовала је стричеву жељу да бисту, после његове смрти, постави на место одакле се набоље види раскошни врт али и источни зид замка од ког већ дуго страхује. Кроз тај врт она годинама није прошла, а док је посматрала зид обузимала ју је лака грозница. Да би се додатно заштитила наредила је да закључају и врата ходника који повезује та два дела замка.

                                                     ***************

Од пре неколико месеци сва њена чула су у покрету када пролази поред овог прозора . Од пета преко листова куцају два једнака дамара, пењу се до утробе и ту у њеним дубинама тутњајући буде ритмове. Под танком кожом разлива се језа од које се тихо страхује. Она отвара прозорска окна  и ветром везује косу, док се упорним погледом утапа у камен преко пута и жели, силно жели да је тамо. Није ни осетила када су јој се капци склопили и скоро да је прелетела на другу страну. У дну ходника чула је кораке, тргла се, затворила прозор и чврсто стегла руку стричеве бисте. Искористила је пар тренутака да купи прибраност, подигла крајеве тешке хаљине и журно клизнула низ ходник.

– Стража!,c2b743bec6c749d824ff008333708673
викнула је снажно
и наредила да зазидају
врата са јужне стране
замка.

Васкрсење

Од смрти јаче,
гласније живи- васкрење!

Не може га разапети завист,
заковати мржња.
Неће му под нос принети претњу непостојање!

На вратима отвореног гроба,
преживели живот…
Од мртве смрти нема страха!

Чудо је уопште стајати овде
у освећеном дану са трагом трновитог венца.

Под руком избораних дана…
јаче сија,
гласније стоји- васкрсење!

flower-thorns-13010522