Писмо са севера

 

–  пишем и свирам ћирилицом –

Статистика каже да ме дуго није било….

Од маја 2015. Али и пре тога кренула сам на једно дуго путовање, желела сам често да вам пишем, али исто толико често нисам имала времена да ослушнем своје сопствене мисли. А мислим на вас често и гласно….

Путовање на север је почело још од приче ”Одлив великих и малих слова С”,  тада сте били са мном у озбиљним припремама за један нови живот иако тога нисте били свесни. После ”Зидова” сам наставила путовање сама и тешко ми је да се сетим свих напора које сам прошла да бих са својом породицом дошла у нову земљу, међу нове људе. Све то време мало сам писала, а много свирала. Клавир је поново моја свакодневница. Дошло је време да дишем звуком, да се изражавам и преиспитујем своје светове музиком. Остављам вам овде оно мало записаних мисли у пролазу…

12/ЈУН/2015                                                                            

Црвени мак

У пољу – ти, један, црвеном обојен.

Семе развејано кроз прсте право у поље – мирише на Мај.

У црвени мрак скупљени, преспавали смо дан,

прескочили крхке латице и осванули

на различитим странама широког поља.

Да ли ће наше проналажење трајати колико и тај црвени мак.

9/ЈУЛ/2015

Круг

Тај круг о који се саплићеш, то је твој круг?

Када си почео да скупљаш те безвредне ситнице, иконе бесмисла.

Знаш ли да док седиш ту расту зидови замршених мисли.

Баналним играма ресетујеш истину,

а пред мојим ногама стојиш нем и ћелав!

Сваком мом покрету судиш намрштен.

Кроз моје тело провлачиш руке као од глине да су.

Дозиваш храпавим гласом сумње и бесниш јер ја у такав круг нећу!

Не свиђа ми се његова магла! Не вуци ме! Рекла сам – нећу!

Ти слободно седи ти у и чекај ако ће ти бити лакше.

Убацићу шарене конфете под то стаклено звоно, забави се.

Ионако је то само твој круг!

8/АВГУСТ/2015

Од данас морам ћутати. Изменио ме је дан када сам изашла из себе и почела да говорим. Сада ми изгледа лакше скривено ћутати бол. Мањи је терет тиха патња него овај неконтролисани бес. То је изрод неког недозрелог дана – тумор! Постала сам страх своје сенке, урлик који је поцепао утробу и сада је све само стид. Није требало овако. Оставите ме сада саму…

31/ОКТОБАР/2015

Крећем се….смер непознат…..

17/ФЕБРУАР/2016

(пред прву, краћу посету северној земљи)

Да ли баш све мора да опише свој круг? Или је то привид да наши животи значе више од ходати, јести, дисати…на шта смо сведени? На мало, једноставно или на напор да оставимо траг…? Ловим сан за који нисам сигурна да ми припада. Сан за који нисам сигурна да смем да сањам. Али хватам се за њега грчевито, има у њему нешто моје, део слагалице који сам изгубила. Дозива ме!

8/СЕПТЕМБАР/2016  

(у земљи на северу)

 Писмо пријатељу

Можеш ли да замислиш то место? Светло и ветровито. Место где настаје тишина. Где се све у тишини додирује, тихо препознаје. Тамо где је тихо плакање, таласи и буре… То место је толико мирно да је могуће чути скривене људске светове… Зато ме немој ништа питати, више се плашим да одговирим него да на том месту оћутим све своје жеље… а ти дођи….и слушај….

7/НОВЕМБАР/2016

Многа сећања нестају…заборављам често, заборављам пуно. Осврћем се стално, али ништа не видим на путевима које сам прошла. Осећам се голо, напуштено. Тамо где спустим мисао израсте страх, тамо где осетим роди се празнина. Једино што још помало памтим је жеља, брзо се угаси…ја је угасим…из страха. Расули би се они шарени стаклићи калеидоскопа ако би нека од жеља оживела а онда још једном остала неостварена….

Тамо живи усамљено оно што дише срећом, ту се у тој тачки осаме срећу љубав, радост, жеља и снага, али не препознају се. Тачке спајања се увек за мало мимоиђу… све је нестало. Устоличио се страх и пепео у очима. Лутам…предуго…

3/ДЕЦЕМБАР/2016

А да напуним ову чашу поново? Вером у њу, љубављу? Волим је, а учили су ме да је се плашим, да се плашим саме себе, онога што могу да постанем. Овде ћу да се отргнем том бесмисленом страху  и да је загрлим пуним срцем први пут од када се познајемо. Пуних 26 година. Исцедила сам је из вена до последње капи, а она се враћа кроз врата иза којих стоји један заборављен живот, заборављене могућности… изашле су из фиока од пепела и постројиле се исред мог носа поносно и тврдоглаво. Дају ми прилику да постанем своја, да постанем њена, да се после упорног гледања у очи коначно и додирнемо. Музика и ја.

4/ДЕЦЕМБАР/2016

Зид дисонантних боја

Једном Зиду су одавно досадиле хармоничне боје које је носио. Дуго је размишљао како да их се ослободи и покаже да се испод тапета цветног дезена крије један занимљив и енергичан Зид. Звучници у соби су свакодневно емитовали необичну композиције која му се веома допала. Дошао је на  изузетну замисао.

Сваки пут када би власник куће пустио ову композицију Зид га је упорно и дуго гледао својим раскошним цветовима све док једне вечери није успео да га испровоцира. Видно изнервиран власник куће је излетео из собе и након пар минута вратио се са четком и кантицом боје у рукама. Уз звукове Рутеровог Реквијема узбуђено је почео је да кречи Зид. Негде иза поноћи обојица су заспала…натопљени тешким,  дисонантним бојама…

                                                                            

 

 

 

 

 

                                                                          

 

 

 

 

 

 

.

ЗИДОВИ

Поред прозора који гледа на источно крило замка стоји биста њеног покојног стрица Смеуна. Био је то строг човек, али пун љубави. Недостајао јој је његов оштар поглед и разговори из којих је сазнавала о свету изван себе и учила да постане. Испоштовала је стричеву жељу да бисту, после његове смрти, постави на место одакле се набоље види раскошни врт али и источни зид замка од ког већ дуго страхује. Кроз тај врт она годинама није прошла, а док је посматрала зид обузимала ју је лака грозница. Да би се додатно заштитила наредила је да закључају и врата ходника који повезује та два дела замка.

                                                     ***************

Од пре неколико месеци сва њена чула су у покрету када пролази поред овог прозора . Од пета преко листова куцају два једнака дамара, пењу се до утробе и ту у њеним дубинама тутњајући буде ритмове. Под танком кожом разлива се језа од које се тихо страхује. Она отвара прозорска окна  и ветром везује косу, док се упорним погледом утапа у камен преко пута и жели, силно жели да је тамо. Није ни осетила када су јој се капци склопили и скоро да је прелетела на другу страну. У дну ходника чула је кораке, тргла се, затворила прозор и чврсто стегла руку стричеве бисте. Искористила је пар тренутака да купи прибраност, подигла крајеве тешке хаљине и журно клизнула низ ходник.

– Стража!,c2b743bec6c749d824ff008333708673
викнула је снажно
и наредила да зазидају
врата са јужне стране
замка.

Васкрсење

Од смрти јаче,
гласније живи- васкрење!

Не може га разапети завист,
заковати мржња.
Неће му под нос принети претњу непостојање!

На вратима отвореног гроба,
преживели живот…
Од мртве смрти нема страха!

Чудо је уопште стајати овде
у освећеном дану са трагом трновитог венца.

Под руком избораних дана…
јаче сија,
гласније стоји- васкрсење!

flower-thorns-13010522

Одраз

Ту, у дну мојих светова стоји рупа.  Дубока. Нема.
И исто је као на почетку, када су ми одрастање развлачили упутством да  не смем проговарити, јер је непристојно износити своје мишљење aко то не умеш!

– А  не умем?-  јер не разумем….
– А не разумем?  – јер градим на кривим стубовима….
– А стубови су искривљени, јер…? –  то нису умели да ми објасне…..

Ваљда верују  да се на таквим стубовима једноставно рађаш –  кривим!
Иза капака се присећам енергије којом се трудим  да  их исправим, у дну собе, тајно и тихо, да нико не чује.
Дакле, крива сам?!

Говоре то  они у чијим очима се огледам цела. Они који су моји, и они које сам изабрала да буду моји. Они који су изабрали мене да буду моји. А можда оно у шта гледам,  на овом месту које се понавља, на сред асфалтираног пута, није нека случајно настала рупа?
Не.
Тек сада схватам да гледам свој одраз у огледалу.
Ја сам рупа! Велика, на сред ваших живота правилно пројектована, прецизно  урезана…
Рупа.

Бежи из мојих песамa

Затећићеш се
у неком од стихова,
гологлав!

Хладно је
међу зидовима мојих песама,
не тражи строфу
под коју ћеш се завући.

Касно једа се кријеш иза мојих
речи, тачки, запета…
да између тезе и арзе
убацујеш немуште гласове.

Не жваћи глаголе
и не цепај ми слогове –
у заграду сам те ставила,
да сачекаш да прође вечност!


Spelovanje-1